- Autor: Zvo­ni­mir Ni­ko­lić

Kao što re­če u pje­smi ,,Yugo 45’’ Se­jo Sexon iz “Za­bra­nje­nog pu­še­nja”, du­go smo mi­sli­li da su afrič­ke pi­ra­mi­de naj­ve­ća ču­da svi­je­ta. Kod nje­ga je tu sli­ku ču­da pro­mi­je­nio po­pu­lar­ni auto­mo­bil ,, ju­go’’, a kod me­ne da­ljin­ski upra­vljač.
Do ta­da smo ku­ći gle­da­li te­le­vi­zij­ski pro­gram na apa­ra­tu fir­me RR Niš (In­sti­tut u Ni­šu, ko­ji se ba­vio pro­iz­vod­njom ra­dio i rent­gen apa­ra­ta). Bio je to cr­no-bi­je­li te­le­vi­zor, zva­ni “lam­paš”, jer je u utro­bi apa­ra­ta bi­la smje­šte­na “to­na” ne­kih lam­pi, ko­je bi, po pra­vi­lu, cr­ka­va­le dan-dva pri­je No­ve go­di­ne. Taj TV ni­je imao ni dru­gi pro­gram, ko­ji se na mre­ži Ju­go­slo­ven­ske ra­dio-te­le­vi­zi­je po­čeo emi­to­va­ti po­čet­kom se­dam­de­se­tih. Mo­ra­li smo ku­pi­ti do­dat­ni apa­rat za Dru­gi pro­gram, i još ne­ka­kav “sta­bi­li­za­tor”, da bi gle­da­li ta­da ve­o­ma po­pu­lar­nu se­ri­ju ,,Gr­lom u ja­go­de’’. Na tom te­le­vi­zo­ru smo gle­da­li i sli­je­ta­nje na Mje­sec i usta­ja­li u ne­ko do­ba no­ći da bismo gle­da­li me­če­ve Mu­ha­me­da Ali­ja i Džoa Frej­ze­ra. An­te­ne su bi­le na kro­vu zgra­de, a uvi­jek bi pri­je ne­kog va­žnog do­ga­đa­ja ne­ko od nas bio kraj an­te­ne i slu­šao maj­ku ka­ko vi­če: “Još ma­lo li­je­vo. Mr­vi­cu sa­mo...” A on­da sam s ra­jom gle­dao film u ki­nu “1.maj” u ko­jem je Dže­ri Lu­is le­žao na kre­ve­tu i mi­je­njao pro­gra­me uz po­moć ne­kog apa­ra­ti­ća. Vje­ru­jem da bi se sad dje­ca ma­nje ču­di­la apa­ra­tu za te­le­por­ta­ci­ju iz ,,Zvje­zda­nih sta­za’’ ne­go što smo se mi ču­di­li tom ču­du na­u­ke i teh­ni­ke.
Ni­je pro­šlo mno­go vre­me­na, a na­ši su ro­di­te­lji od­lu­či­li da ku­pe ko­lor TV. Ne­ki iz mog kom­ši­lu­ka su čak ima­li one ne­ka­kve plo­če od plek­si­gla­sa, ko­je su se sta­vlja­le pre­ko ekra­na i ima­le tri ni­jan­se bo­je, ta­ko da kod lju­bo­mor­nog kom­ši­lu­ka stvo­re uti­sak kao da oni ima­ju te­le­vi­zor u bo­ji. U me­đu­vre­me­nu je fir­ma ,,Go­re­nje’’, sa sje­di­štem u Ve­le­nju, ko­ja je ima­la nje­mač­kog part­ne­ra ,,Kor­ting’’, iz­ba­ci­la na tr­ži­šte pr­vi ko­lor TV pro­iz­ve­den kod nas, a vr­lo br­zo je RR Niš po­stao EI (Elek­tron­ska in­du­stri­ja) i iz­ba­cio na tr­ži­šte pr­vi ko­lor TV zva­ni “Spek­tra ko­lor”. Ma­na i jed­nog i dru­gog TV-a je bi­la što ni­su ima­li da­ljin­ski upra­vljač.
I, na­rav­no, na­ši ma­ma i ta­ta od­lu­če da pa­za­re sko­ro du­plo sku­plji TV fir­me ,,Grun­dig’’, sa pred­stav­ni­štvom u sa­ra­jev­skoj Sken­de­ri­ji, jer “Šva­bo” je imao i da­ljin­ski. Iako je uglav­nom slu­žio za po­ja­ča­va­nje i uti­ša­va­nje to­na i za mi­je­nja­nje sa pr­vog na dru­gi pro­gram, taj da­ljin­ski je ta­da bio naj­ve­će ču­do ko­je je ika­da ušlo u na­šu ku­ću. Na taj te­le­vi­zor je sta­vljen na­mjen­ski he­klan ruč­ni rad mo­je maj­ke, a na taj rad je sta­vljen ma­li sto­ni sat, ko­ji je otac “ču­vao kao oko u gla­vi”. Onaj ma­li apa­rat, ko­ji je na se­bi imao sa­mo nat­pis “Pi­lot”, bri­žlji­vo je ču­van u naj­lo­nu i sta­jao je na po­ča­snom mje­stu, na sob­nom sto­li­ću. Kad god bi se ser­vi­ra­la ka­fa, sok ili ne­ko pi­će, oba­ve­zno je išla na­po­me­na: “Sklo­ni ,,Pi­lot’’, da šta ne kap­ne po nje­mu!” Kad je sti­gao te­le­vi­zor, otac je na­pra­vio si­je­lo i po­zvao ci­je­li kom­ši­luk. Do­la­zi­la je i fa­mi­li­ja da se ibre­ti bo­ja­ma na te­le­vi­zo­ru, a po­seb­no ču­do je bio taj “Pi­lot”. Naj­ve­ći gri­jeh “Pi­lo­ta” je bio što ni­je bio po­ve­zan ni­ka­kvom ži­com sa TV-om, a ipak je ured­no oba­vljao te funk­ci­je. Ne­ki su čak tvr­di­li da je to iz­u­mio Ni­ko­la Te­sla, ali da su mu “ne­ka đu­brad iz Ame­ri­ke” ukra­la pa­tent. Dru­gi su tvr­di­li da su isti ili sli­čan “Pi­lot” vi­dje­li kod Ni­la Armstron­ga kad je še­tao po Mje­se­cu i upra­vljao onim sve­mir­skim auto­mo­bi­lom, a ne­ki su sa­mo ko­men­ta­ri­sa­li ka­ko su to “šej­tan­ska po­sla, ko­ja će nam jed­nog da­na svi­ma do­ha­kat’”.
Vre­me­nom je da­ljin­ski upra­vljač po­stao dio mno­gih kuć­nih apa­ra­ta. Mu­zič­ke li­ni­je su bi­le sa da­ljin­skim upra­vlja­či­ma, sva­ki vi­deo re­kor­der, a po­sli­je i CD ple­jer, imao je da­ljin­ski. Po­če­le su i kli­me sa da­ljin­skim upra­vlja­či­ma, a po­ja­vi­li se i da­ljin­ski za sa­te­lit­ske re­si­ve­re i ne­ke mo­de­me ka­blov­skih ope­ra­te­ra. Zna­lo se de­si­ti da pri­je ser­vi­ra­nja me­ze uz utak­mi­cu ili ne­ki do­ga­đaj na TV apa­ra­tu po pet mi­nu­ta skla­njam da­ljin­ske upra­vlja­če ko­ji su za­u­ze­li po­la sto­la. Ipak, ni­ti je­dan apa­rat ili da­ljin­ski upra­vljač ni­je osta­vio uti­sak kao naš “Pi­lot”. Ži­vot­ni vi­jek mu je dav­no za­vr­šio, ali ostat­će za­u­vi­jek u na­šim sje­ća­nji­ma. “Pi­lot” ko­ji “Šva­bo” na­pra­vi... Eh, ne­ma da­lje, ču­do!
Al Ja­ze­e­ra